Dijareja (proliv) se definiše pojavom više od 3 tečne stolice u toku 24h. Posebno je važna konzistencija stolice, a ne broj stolica. Česte, formirane stolice ne mogu se smatrati dijarejom. Bebe koje su isključivo na ishrani majčinim mlekom često imaju retke ili kašaste stolice, što takodje nije proliv.
Nejčešći prouzrokovači dijareje su virusi (rotavirus), bakterije (E.coli, Shigella, Salmonella, Campylobacter jejuni) i protozoe (Entamoeba histolytica). Infektivni agensi koji uzrokuju dijareju najčešće se prenose fekalno-oralnim putem, koji podrazumeva unos zagadjene hrane ili vode, i direktnim kontaktom (kapljičnim putem, preko zagadjenih ruku ili predmeta). Rizično ponašanje u velikoj meri može doprineti prenošenju infektivnih prouzrokovača dijareje: neadekvatno rukovanje priborom za hranjenje deteta, čuvanje pripremljene hrane na sobnoj temperaturi, upotreba zagadjene vode za piće, loša lična higijena, nehigijensko odlaganje fekalija.
Do pojave dijareje može doći i usled: intoksikacije (trovanja) zbog zagadjenja hrane bakterijskim toksinima, nepodnošenja odredjene vrste hrane, upotrebe antibiotika koji uništavaju normalnu bakterijsku floru creva, prekomerne upotrebe sredstava za čišćenje/sredstava za smekšavanje stolice, psihičkog stresa.
Akutna infektivna dijareja se češće i u težem obliku javlja kod dece u prve dve godine života. Učestalost dijareje je najveća u uzrastu od 6 do 11 meseci. U tom uzrastu se uvodi nemlečna hrana, odojče počinje da puzi i dodiruje predmete oko sebe, dok je nivo antitela dobijenih od majke snižen. Na našem podneblju dijareja je najučestalija tokom leta i rane jeseni.
Dijareja nastaje zbog ubrzanog prolaza stolice kroz creva i ubrzane peristaltike creva, a zbog čega je smanjena resorpcija vode u debelom crevu. Učestalim i vodenim stolicama bolesno dete gubi vodu i elektrolite (natrijum, hlor, kalijum i bikarbonate).
Najčešći klinički oblik je akutna vodenasta dijareja koja obično traje manje od 7 dana (najduže do 14 dana), a manifestuje se učestalim, kašastim ili vodenastim stolicama, bez vidljivih tragova krvi. Mogu se javiti i mučnina, povraćanje, bol u stomaku i povišena temperatura.
Tri osnovna pravila lečenja dijareje su:
1.Sprečiti razvoj dehidracije, ukoliko već nema znakova dehidracije.
2.Lečiti dehidraciju, ako je prisutna.
3.Hraniti dete za vreme trajanja i posle prestanka proliva da bi se sprečili nutritivni poremećaji.
Oralna rehidraciona terapija je oralno unošenje tečnosti i elektrolita u obliku oralnog rehidracionog rastvora, dopunjeno povećanim unošenjem drugih tečnosti i kontinuiranom ishranom prilagodjenom bolesnom detetu.
Osim dehidracije, ozbiljna dijareja može dovesti do pojave elektrolitnih poremećaja i poremećaja acidobazne ravnoteže, kada se mora sprovoditi bolničko lečenje.
Tri osnovna pravila za lečenje u kućnim uslovima su:
1.Dati detetu više tečnosti nego obično.
2.Dati detetu dosta kalorične hrane.
3.Odvesti dete kod lekara kada je neophodno.
Treba koristiti sledeće vrste tečnosti: oralni rastvor za rehidraciju, voda, sok od jabuka, pirinčana voda, supa, jogurt.
Uputstvo o količinama tečnosti koje se daju posle svake retke stolice:
1.deca mladja od 2 godine: 50-100ml
2.deca od 2 do 10 godina: 100-200ml
3.deca starija od 10 godina: koliko žele.
Preporučuje se unos sledeće hrane: za odojčad koja su na prirodnoj ishrani preporučuje se nastavak unošenja majčinog mleka, druga hrana (pirinač, krompir, šargarepa, nemasno meso, riba, banana, oljuštena pečena jabuka, kifla). Treba izbegavati hranu koja sadrži veće količine šećera, jer može da pogorša proliv. Hrana treba da je dobro skuvana i ispasirana, ili samlevena, kako bi bila lakše varljiva. Detetu treba davati onoliko hrane koliko želi, a treba mu je ponuditi svaka 3-4 sata. Manje količine hrane koje se češće daju lakše se podnose od obilnih obroka.
Kada treba odvesti dete lekaru:
– detetu nije bolje posle 24h
– brojne vodenaste stolice
– često povraćanje
– izrazita žedj
– dete slabo jede i pije
– visoka temperatura
– pojava krvi u stolici
– poremećaji svesti
– kožni osip.
Infekcije probavnih organa su najčešće virusne etiologije, pa samim tim ne zahtevaju primenu antimikrobnih lekova. Kada su u pitanju bakterijske crevne infekcije situacija je slična, osim u uzrastu odojčadi do 6 meseci, odnosno visoko rizičnim grupama dece kada antimikrobna terapija mora da se sprovede. Problem se može javiti i kod imunokompetentne dece koja u toku crevne infekcije pokažu kliničke i laboratorijske znake moguće bakterijske diseminacije (visoku temperaturu, povišene pokazatelje zapaljenja: CRP i leukocitozu sa granulocitozom), kada se takodje preporučuje primena antimikrobne terapije.
Preporuka je i da se detetu daju probiotski preparati koji sadrže takozvane korisne crevne bakterije koje potpomažu normalizaciju crevne flore.
Pravilna ishrana za vreme dijareje i posle preležane bolesti, uz pravilnu hidraciju, je ključ za smanjenje obolevanja i smrtnosti od ove bolesti.